Dobar dan, dobro jutro,

Hvala vam što ste došli, uprkos tome što je danas nedjelja. Nadam se da ste došli sa namjerom da razgovaramo otvoreno.

Bilo bi mi drago da ne držim predavanje nego da vodimo  razgovor, da čujem od vas šta mislite. Zaista smatram da će ovaj razgovor biti koristan, jer je veoma bitno da se razgovara o integracijama Evropske unije (EU).

Mislim da je [1]ACIPS poduzeo nešto što je vrlo korisno. Iskoristio bih ovu priliku da  zahvalim Judy Batt koja je u vašoj zemlji već održala niz predavanja o perspektivi članstva Bosne i Hercegovine (BiH) u EU. Kao što sam već rekao, nemam namjeru da držim predavanje, ohrabrio bih vas da postavljate pitanja.

Ja sam podijelio moj današnji govor u četiri tačke:

Prva tačka govori o pitanju: «Zašto EU?», «Zašto je dobro biti u EU?», i mislim da od tog pitanja treba početi.

Mislim da je ovo najjednostavnija tačka. Najlakše je dati odgovor na to pitanje, jer svi znamo šta znači EU. Članstvo u EU znači: ukidanje granica, ukidanje viza, zajednička valuta. Za vas mlade to znači mogućnost obrazovanja. Za studente to znači prihvatanje diploma u čitavoj EU što vama pruža mogućnost da se bavite poslom na čitavoj teritoriji Evropske unije.

Ne samo to,  to znači i da svi građani imaju ista prava, imaju istu zaštitu, isti standard usluga koje vam dostavlja država, standard i kvalitet proizvoda. To je nešto čega ljudi nisu uvijek svjesni kad govore: «Pa dobro, šta vrijedi ukidanje granica, ja ionako nemam novaca da putujem.» Upravo to, država mora da vas tretira na način koji odgovara evropskim standardima, da ne možete biti prevareni u kvalitetu usluga, zdravstva… Dosta se govori o četiri evropske slobode: slobodan protok ljudi, roba, kapitala i usluga. U tom smislu je Evropska unija zaista jedna država u kojoj su svi ravnopravni. Ovo je još jedan primjer zašto je bolje biti unutar Evropske unije nego izvan nje.

Zatim, imamo drugo pitanje: «Kakvo je realno stanje stvari vezano za Bosnu i Hercegovinu?».

Odgovor: «Na žalost, loše». Mislim da znate i sami, od srijede kad je Srbija parafirala [2]Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, BiH je i zvanično posljednja. Ostala je sama i sad je jedina zamlja u regionu koja nema dogovorni odnos sa Evropskom unijom.

Ja sam više puta rekao da ne postoji stagnacija. Ako BiH stoji na jednom mjestu, a to je činjenično stanje u Bosni i Hercegovini, dok ostale države napreduju, to znači da BIH nazaduje. Prije dvije godine je bila potpuno druga situacija. Prije četiri godine je BiH bila jedna od najprominentnijih  kandidata za ulazak u EU. Danas, nažalost, to nije slučaj.

Pretpostavljam da ste se upoznali sa godišnjim izvještajem o napretku ili bar nekim dijelovima godišnjeg izvještaja Evropske komisije, koja svake godine daje pregled, definiciju napretka koji su postigle zemlje koje teže ka članstvu u EU. Ovaj izvještaj je ozvaničen prošle sedmice, tačnije 06. novembra 2007.

Izvještaj o napretku govori o tome da je napredak BiH ka članstvu u EU vezan za četiri uslova, a ti uslovi su:

1. Reforma policije u skladu sa [3]tri evropska principa;
   
2. Potpuna saradnja sa [4]Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (ICTY);
   
3. Reforma javnog informiranja;
   
4. Reforma javne administracije.

Što se tiče političkih kriterija, Evropska komisija govori da se napredak Bosne i Hercegovine usporio. Kada su u pitanju ekonomski kriteriji, također je rečeno da je BiH ostvarila mali pomak prema stvaranju funkcionalne tržišne ekonomije. Ključne reforme su potrebne kako bi zemlja bila u stanju da se suoči sa ekonomskom kompetitivnošću i tržišnom ekonomijom u EU. Isto tako je istaknuto da postoji vrlo mali i slab domaći konsenzus po pitanju ključnih principa ekonomske politike, a tu je i zastoj reformi na entitetskom i državnom nivou. Kada govorimo o evropskim standardima, želim istaći da članstvom u EU dobijate evropske standarde, ali morate i da pružite evropske standarde.

Postignuto je jako malo u nekim aspektima kao što je energetika, transport, obrazovanje, ali minimalan napredak je ostvaren u oblastima kao što je slobodan protok ljudi, robe i usluga. To je činjenično stanje. Od ove četiri reforme zavisi da li će BiH nastaviti ili ne.

Korisno je što se nije promijenila obaveza koju je EU prihvatila u Solunu 2003. godine i što BiH još uvijek ima perspektivu članstva. Nije to malo. EU nije preveliki entuzijasta po pitanju svog daljeg proširenja. Postoji niz država koje bi željele da imaju garanciju perspektive članstva. Tu su zemlje kao što je  Moldova ili Ukrajina koje nemaju garanciju perspektive članstva, a jako bi željele. Ta se perspektiva za Bosnu i Hercegovinu nije promijenila, ali, nažalost, nema napretka.

Našli smo se zapravo u apsurdnoj situaciji, gdje izgleda kao da EU treba da se bori za članstvo BiH u EU više nego što sama Bosna i Hercegovina treba da se bori za svoju evropsku perspektivu.

Ja sam sam se našao u situaciji kao da je moj zadatak da dovedem ovu zemlju do članstva. Međutim, to tako ne ide. Zato smo rekli da perspektiva ostaje, mi smo spremni za saradnju. Međutim, sve dok naši partneri ne pokažu da su spremni da povedu svoju zemlju u EU, nema smisla da nastavljamo. Nijedna zemlja nije započela proces evropske integracije protiv svoje volje (da je neko gura, a da se ona brani). To je proces koji mora biti izvorni, mora da bude vaš. Cijelo društvo mora podržati taj proces, a političari treba da odraze taj stav svojim konkretnim potezima. Trenutno taj proces nije zaustavljen, ali nema napretka.

Bio sam u Briselu u toku ove sedmice. Dosta smo razgovarali o [5]Deklaraciji iz Mostara. Evropska unija je spremna da to prihvati kao početak, međutim, to je samo jedan mali korak, a drugi nije uslijedio. Taj proces mora da se nastavi na osnovu Deklaracije iz Mostara. Konkretno, to znači da političari moraju da razgovaraju o prenosu nadležnosti na državni nivo po pitanju reforme policije. Mora se vidjeti konkretan rad na zakonu i onda nam prihvatanje tog zakona otvara priliku za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ali nema nastavka, dvije sedmice su prošle od potpisivanja Mostarske deklaracije, a nije bilo daljih koraka. Sve dok ne postoji inicijativa unutar BiH, EU ne može učiniti ništa. 

Osim toga, vidim još jednu specifičnu situaciju, a to je iluzija da se o uslovima za ulazak u EU može beskonačno pregovarati – da postoji mogućnost da se prihvate određene obaveze, a kad dođe vrijeme da se te obaveze ispune, onda da se dogovorimo sa EU da to neće biti tako.

Slučaj reforme policije je vrlo ilustrativan u tom smislu. Bez obzira šta neko misli o reformi policije, činjenica je da je ova zemlja to prihvatila. U toku 2005. godine, tri parlamenta su izglasala obavezu da će se dogovoriti oko reforme policije i prihvaćeno ja de će reforma policije biti uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Dvije godine su se eksperti trudili i dobro uradili svoj posao. Dogovorili su SSP na tehničkom nivou, ali nije učinjen nikakav napredak po pitanju reforme policije. 

Dvije godine kasnije EU je rekla: «U redu, mi smo uradili svoj dio posla, vaši eksperti su uradili svoj dio posla, sad ste na potezu vi političari u Bosni i Hercegovini da uradite svoj dio posla.» A šta mi čujemo: «Nema reforme policije. Zašto? Nije fer!»

Vaši političari nemaju ozbiljan odnos spram EU. EU sa svim zemljama ima partnerski odnos, dogovaramo se o uslovima i svako treba uraditi  svoj dio posla. Bilo je glasova koji su govorili: «Očigledno nismo u stanju da se dogovorimo oko reforme policije, zamolićemo Evropsku uniju da taj uslov ukine.» Ponovo, to odražava doboko neshvatanje o tome kako funkcioniše EU. Nije moguće da neko preuzme obavezu, a onda shvati da nema snage, volje ili hrabrosti da ispuni tu obavezu i da jednostavno pređe na sljedeću tačku. 

Mora biti izgrađen partnerski odnos koji se zasniva na povjerenju, a povjerenje znači da se ne lažemo, da otvoreno govorimo o problemima, ali da se borimo za to da ispunimo to što smo prihvatili. To je ta apsurdna situacija u kojoj smo se našli trenutno u BIH, posebno po pitanju reforme policije.

Jednostavno, ključni princip evropskog procesa je komuniciranje. Evropski uslovi su jasni, transparentni, isti za sve. Ukoliko ja želim da se priključim EU, ja moram da imam isti kvalitet da bih bio punopravan član, a ne da budem kao egzotična ptica u kavezu na koju svi ostali gledaju, ali ja ne mogu da funkcioniram. Da bih mogao funcionirati kao punopravan član moram da ispunim određene uslove. Ti uslovi su jednostavno kvalifikacije da me puste u klub zemalja članica. Zbog toga je potpuno pogrešno misliti da se o tim uslovima može pregovarati kako bismo ostvarili prečice ili popuste. Popuštanja bi samo bila protiv naših interesa. EU je vrlo komplikovan mehanizam, i ako ja nisam u stanju da funkcioniram u potpunosti, onda sam u nezavidnom položaju. Ja trebam da se borim da ispunim sve uslove kako bih mogao da funcioniram kao član, a ne kao u primjeru egzotične ptice u kavezu, koji sam naveo ranije. Nema prečica, nema popusta, a u interesu je svake zemlje da promijeni svoj način funkcioniranja kako bi bila što bliže Evropi i da funkcionira kao punopravan član. 

To je realno stanje stvari koje nije ohrabrujuće, ali moramo predstaviti stvari takvima kakve jesu.

Sve što sam rekao dovodi me do trećeg pitanja: «Zašto je to tako?».

Ja mislim da jedna stvar, koja je očigledna, jeste nedostatak razumijevanja suštine evropskog procesa od strane domaćih političara.

Druga stvar koju želim da istaknem je strah od promjena. Taj strah je i ljudski i politički. Ljudski je, naravno, zato što su i političari ljudi i plaše se da bi promjene bile protiv njih. Proces evropskih integracija znači više transparentnosti, jasna pravila igre, više javne kontrole i manje prostora za drugi način djelovanja. Politički strah predstavlja to što u ovoj zemlji postoji ogromno nepovjerenje i strah da se ne izgubi ono {to se ima. Većina političara razmišlja o tome na sljedeći način: «Bolje da izbjegnem bilo kakve promjene, jer mogu da izgubim ovo što imam. To što imam nije puno, ali barem znam da to imam, to je moje i neću dozvoliti da to iko uzme.» 

Mogu vam dati dva primjera koji vrlo dobro ilustriraju taj strah.

Jedan političar izjavljuje: «Ako EU integracije znače ukidanje policije Republike Srpske, onda nećemo EU integracije!». Drugi pak kaže: «Ako EU integracije znače prihvatanje rezultata genocida, onda kažemo ‘ne’ evropskim integracijama!».

Prije svega, to je potpuno nepotrebna konfrontacija. Kao drugo, treba postaviti pitanje: «Da li ćemo mi kazniti EU ako odbijemo članstvo ili ćemo kazniti sami sebe i naše građane?».

U posljednje vrijeme jedno je pitanje ključno u BiH, a to je status quo. Status quo znači da ne gubimo ono što imamo? Ovo je za većinu političara dovoljno jak argument, plaše se da će izgubiti to što su dobili u zadnjih 12 godina. Problem statusa quo je da se ništa ne može dobiti – ne gubimo ništa, ali ništa ne dobijamo. A to znači da stojimo na mjestu. Moje je pitanje da li možemo ići naprijed i istovremeno stajati na mjestu. Sa statusom quo ne možemo ni razmišljati o tome da ova zemlja moze ići naprijed ka članstvu u Evropskoj uniji.

Dat ću vam samo jedan primjer: Prije trideset godina, u zemljama kao što je moja zemlja, Slovačka, ili kao na primjer, Poljska i Mađarska, nismo mogli ni zamisliti da radimo u zapadnoj Evropi, dok su vaši očevi i djedovi radili kao gastarbeiteri u Evropi kako bi zaradili novac. Danas, vaši očevi i dalje rade kao gastarbeiteri, a mi smo tamo, radimo poslove iz svoje struke i imamo sva prava, potpunu zaštitu. To je ta razlika između statusa quo i pokreta.

Došli smo do mog četvrtog pitanja: «Šta je potrebno uraditi da bi se stvari promijenile?».

Bosna i Hercegovina ima ogroman evropski potencijal. Tu nema sumnje. Postoje podaci koji pokazuju da 70% građana pruža podršku evropskim integracijama. Većinska podrška postoji u svim segmentima društva, i u jednom i u drugom entitetu, kroz sva tri konstitutivna naroda. To jeste činjenica i ja sam se u to uvjerio. Ali, šta nam nedostaje? Nedostaje nam djelovanje. Tih 70% podrške se ignoriše. Činjenica da je evropska ideja najjača ideja u ovoj zemlji se ne odražava u praktičnom djelovanju vaših političkih lidera. Sa druge strane, tih 70% građana koji se zalažu za članstvo u Evropskoj uniji, oni ignorišu činjenicu da političari ne ispunjavaju njihove ciljeve.

Nedostaje veza između toga šta ljudi žele i toga šta politika realno radi da ispoštuje želje građana. Uopćeno, potrebno je da se usklade želje građana i konkretni potezi političara. Potrebno je da politički lideri postignu strateški dogovor, kojeg sad nema u BiH. BiH živi politikom ‘od danas do sutra, od sutra do prekosutra’. Nemamo definiciju gdje treba da idemo, šta trebamo da učinimo da bismo stigli do cilja i nedostaju nam pokazatelji da li idemo u dobrom pravcu i da li idemo dovoljnom brzinom. Navest ću vam primjer psa koji se vrti u krug prateći svoj rep umjesto  da ide u nekom pravcu.  

Kad je u pitanju taj strateški cilj, potrebno je sagledati šta treba učiniti da se postigne taj cilj. Kao što sam na početku citirao iz dokumenta Evropske komisije, uslovi su jasni:

1. Reforma policije u skladu sa tri evropska principa;
   
2. Potpuna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (ICTY);
   
3. Reforma javnog informiranja;
   
4. Reforma javne administracije.

Vrlo jednostavno sa jedne, a vrlo komplikovano sa druge strane. Pitanje evropskih integracija je u svim zemljama koje su bile uspješne  bilo stavljeno iznad političkih nesuglasica, bez obzira na to ko je bio na vlasti, a ko u opoziciji. Jedino pitanje o kojem se razgovaralo je bilo samo u smislu: «Zašto ne ide brže? Gdje su problemi? Ko je prepreka?».

Tako mora da bude i ovdje u Bosni i Hercegovini. Potreban je društveni konsenzus, potrebno je da svi znaju gdje se nalazimo, kako napredujemo, dobro ili loše, i to treba biti transparentan proces. Transparentnost podrazumijeva da imamo javnu kontrolu i  javnu diskusiju.

Ono što je, po mom mišljenju, posebno zanimljivo, a mislim da dobro poznajem ovo područje i znam da je Bosna i Hercegovina zemlja kao i sve susjedne, međutim, ovo moram da napomenem i zaprepašten sam činjenicom da ne postoje javne ličnosti koje mogu da si dozvole da budu kritične, koje imaju dignitet i imaju pravo da kritikuju vlast.  NVO u svim zemljama u srednjoj Evropi i na Balkanu su imale ogromnu ulogu da se mobiliše javno mnijenje  da se aktivira diskusija u svim segmentima društva da svi postanu dijelom tog procesa. Naravno, ne smijemo zanemariti ulogu nezavisnih medija.

Kad su propali razgovori o reformi policije, ja sam otvoreno rekao vašim političkim liderima: «Ako potpišete ovaj papir, za deset dana je [6]Olli Rhen tu da se parafira SSP, ako ne potpišete zaustavlja se evropski proces.» Nisu potpisali, a ja nisam čuo da je neko postavio pitanje vašim političarima: «Zašto, zašto ste odbacili evropsku perspektivu?».

Gdje je tih 70% građana koji se, prema rezultatima mnogobrojnih anketa zalažu za evropski put BiH. Političari moraju osjećati javnu kontrolu.

Ovo je proces u kojem mora učestvovati cijelo društvo, jer se tiče svih vas. Mi smo u Slovačkoj organizovali instituciju koja se zvala Nacionalna konvencija. Redovno smo se sastajali i razgovarali o tome {ta treba da uradimo na putu u Evropu. Evropske integracije, evropska budućnost se ne smije zloupotrijebiti i koristiti za sitne političke svrhe.

Ja bih želio da vam mogu reći da postoji drugi način, ali ne postoji.

Vi kao mladi u ovoj zemlji imate posebnu ulogu. Činjenica je da ja uopće nisam primijetio da mlada generacija postoji kad je u pitanju EU integracija. Nisam čuo glas nevladinih organiyacija (NVO-a), studentskih udruženja. Niko ne pita političare da daju objašnjenja za svoje postupke. Ljudi su nezadovoljni, ali misle da sve može riješiti neko izvana. Ali to nije pravi način. Mora se stvoriti društvena energija, a to mogu samo oni koji su najviše zainteresovani, a to ste vi.

Postoji niz iskustava kako to može da se postigne. Jednostavno možete preuzeti ta iskustva. Postoje sredstva, države članice Evropske unije su spremne da  pomognu. 

Znači, ovo su činjenice i ja bih želio da čujem vaše mišljenje, naravno, mi smo tu da pomognemo. Kao što znate, ja imam dva šešira, [7]visoki predstavnik i [8]specijalni predstavnik EU u Bosni i Hercegovini. Ovaj drugi šešir je manje vidljiv jer nije vezan za bonske ovlasti, i to za mnoge znači kako ga se ne treba plašiti. Pa postoji razmišljanje domaćih političara: «Sad govori Lajčak u svojstvu [9]EUSR-a, zašto bismo ga slušali, sad ne može da nas smijeni.»

Mi smo imali specijalnog predstavnika EU, a on je i bez bonskih ovlasti imao moralni autoritet kao što ga ima visoki predstavnik u ovoj zemlji. Razlika je u tome što smo mi željeli evropsku perspektivi za našu zemlju, a evropski predstavnik je za nas bio autentična Evropa. On je govorio šta treba, a bio je manje kooperativan i prijateljaki EUSR, samo je postavljao uslove.

Moj je zadatak da pomognem da EU pitanje zauzme centralno mjesto, ne zbog straha od bonskih ovlasti, nego u cilju postizanja pozitivne budućnosti u Evropskoj uniji.

Za kraj bih samo poručio, citiraću svoju omiljenu rečenicu:

 «It takes two to tango». Mi još uvijek tražimo ovog drugog partnera koji želi da bude u Evropskoj uniji.

Hvala vam na pažnji, pažljivo ću slušati vaše komentare. 

* * * * * * * *

[1] ACIPS-Asocijacija Alumni Centra za interdisciplinarne postdiplomske studije je osnovana u februaru 2003. godine, kao rezultat aktivnosti Centra za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu. To je nevladina asocijacija mladih eksperata na području demokratije, ljudskih prava, upravljanja državom, humanitarnih pitanja i EU integracijskih procesa.

[2] Sporazum predstavlja pravni temelj odnosa potencijalne članice EU (u ovom slučaju BiH) i EU, te omogućava postupne pripreme za ostvarenje punopravnog članstva u EU.

[3]  Tri EU principa:

• isključive nadležnosti za usvajanje zakona i budžeta u ovoj oblasti prenijeti na nivo države;
  
• reorganizovati regionalne policijske oblasti na osnovu kriterija funkcionalnosti policije, i
  
• zaštititi policiju od neadekvatnog političkog uplitanja.

[4] Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osnovan je Rezolucijom 827 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija. Ova rezolucija donesena je 25. 05. 1993. godine. Međunarodni sud je nadležan da krivično goni osobe odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.

[5] Lideri  šest političkih stranaka na vlasti u BiH,  28. 10. 2007. su potpisali   u  Mostaru zajedničku deklaraciju,  kojom se obavezuju da će raditi  na reformi policije po tri evropska  principa.

[6]  Olli Ilmari Rehn rođen je  31. 03. 1962. u Mikkeliju, Finska i angažovan je u Evropskoj komisiji za proširenje EU.

[7] Dejtonskim mirovnim sporazumom,  koji su službeno potpisali BiH, Srbija i Hrvatska 14. 12. 1995. u Parizu, Visoki predstavnik je u ime međunarodne zajednice zadužen da nadgleda provedbu civilnih aspekata Mirovnog sporazuma u BiH. Trenutno se na ovoj funkciji nalazi Miroslav Lajčák (20. 03 1963, Poprad, Slovačka) , slovački političar.

[8] Mandat specijalnog predstavnika EU proističe iz  političkih ciljeva EU u BiH. Oni podrazumijevaju  pomaganje postizanja napretka u provođenju Dejtonskog mirovnog sporazuma kao i u procesu stabilizacije i pridruživanja, procesu pomoću kojeg se BiH približava članstvu u EU.

[9] EU trenutno ima devet specijalnih predstavnika (EUSR) u različitim regijama u svijetu. Specijalni  predstavnici EU promoviraju  politike i interese EU u problematičnim regijama i zemljama i daju aktivan doprinos naporima kako bi se učvrstio mir, stabilnost i vladavina prava. Specijalni predstavnici EU pružaju podršku radu Javiera Solane, visokog predstavnika za zajedničku vanjsku i sigurnosnu politiku u predmetnim regijama.